Герзелез Алија, царев мејданџија 0001    Откако је царство постануло, 0002    Није царе влаха помилово, 0003    До ли Мурат од Сибиња Јанка. 0004    Цара двори Сибињанин Јанко 0005    У Стамболу за три годинице. 0006    Кад четврта настала година, 0007    Јанка царе боље помилово, 0008    Од мила му ата поклонио 0009    Из шездесет тавле и четири 0010    Најбољега, тавлибашу ђогу. 0011    Јанко ђогу храни у Стамболу, 0012    Цара двори још пуну годину. 0013    А кад пета настала година, 0014    Онда Јанку Сибињ на ум паде 0015    И његова билогрла љуба 0016    И његових до шест братинаца. 0017    Јанко себе спреми и ђогата, 0018    Па остави цара у Стамболу, 0019    Оде Јанко својој домовини. 0020    Њега браћа липо дочекала, 0021    А двори га билогрла љуба. 0022    Јанко храни ђогу код Сибиња, 0023    Све дан по дан за пуну годину. 0024    Кад година нахрани ђогата, 0025    Једно јутро Јанко подранио, 0026    Јанко сио, а браћа код њега, 0027    Они пију канда проливају. 0028    Кад се браће седам понапило, 0029    Већ им винце удрило у лишце, 0030    А ракија оком закрвави, 0031    Пјана браћа еглен отворила, 0032    Па Илијца најмлађи говори: 0033    „Брате Јанко од матере драги! 0034    Наске седам браће од матере, 0035    Никола је братац најстарији, 0036    А ти средњи намах за Николом, 0037    Што си свео турскога ђогата, 0038    У нас бољи ати на јаслама.“ 0039    Онда вели Сибињанин Јанко: 0040    „Илијица, брате понајмлађи! 0041    Е сад ћемо коње изјахати, 0042    Да виђамо, ко бољега јаше. 0043    Видит ћете, све шест браће моје, 0044    Што сам турског цара подворио 0045    У Стамболу четири године.“ 0046    Седам браће на ноге скочише, 0047    Сваки свога ата посиднуо, 0048    Јанко свога Стамболију ђогу, 0049    Када браћа коње разиграше, 0050    Отискују копља убодице, 0051    Браћи вели Сибињанин Јанко: 0052    „Давор мојих све шест братинаца! 0053    Који бољег јаше ата мамна?“ 0054    А Никола њему говорио: 0055    „Брате слатки, Сибињанин-Јанко! 0056    Како посто и од мајке отпо, 0057    Таквог ата ја видио нисам, 0058    Ни да с’ море таки ождрибити.“ 0059    Ате скачу све шест братинаца, 0060    Међу њима Сибињаниин Јанко, 0061    Па се билој повратише кули, 0062    За готову толу засидоше, 0063    Окренуше чашом на около, 0064    Онда вели Сибињанин Јанко: 0065    „Давор мојих све шест братинаца! 0066    Виђасте ли Стамболије мога! 0067    У турског су цара честитога 0068    Још шездесет тавле и четири, 0069    Све су пуне ата празовитих, 0070    А већ ’наког ни у цара нејма, 0071    Ни у турских све шест паха нејма.“ 0072    А Никола кад разабра ричи: 0073    „Мучи, Јанко, немој будалити! 0074    У турскога цара у Стамболу 0075    Има, брате, свашта изобила.“ 0076    Њега Јанко из све главе викну 0077    „Е мој брате Никола од мајке! 0078    Ево т’ вира од Јанка рођеног: 0079    Штогод има Стамболија младих, 0080    Ја би сваком на мејдан изашо; 0081    А на оном Стамболији ђоги 0082    И цару би на мејдан изашо.“ 0083    Никола му опет говорио: 0084    „Прођ’ се, Јанко, прећеро си пићем, 0085    Не спомињи цара у Стамболу! 0086    Да он пружи од Стамбола руку, 0087    Он би теби очи извадио 0088    У Сибињу у нашој одаји.“ 0089    Кад чу Јанко, то му мучно било: 0090    „Чујете ли, све шест братинаца! 0091    Ево вами вира од менека, 0092    Ја ћу цара на мејдан зовнути.“ 0093    То им каже, па на ноге клиси, 0094    Намах Јанко билу књигу пише: 0095    „Чујеш, турски царе у Стамболу, 0096    Турски царе, а султан-Мурате! 0097    Дворио сам тебе у Стамболу, 0098    Ти си мени ђогу поклонио 0099    Најбољега тавлибашу свога; 0100    Ако ниси млада Стамболкиња, 0101    Ход’ дер мени на мејдан изиђи 0102    Под наш Сибињ на мејдан јуначки; 0103    Ако не смиш на мејдан изићи, 0104    Ти ми за се шаљи мејданџију; 0105    Ако не м’реш мејданџије наћи, 0106    А не мереш тахта оставити, 0107    Ти ми шаљи седму султанију, 0108    Уз њу седму шаљи тарафхану!“ 0109    Јанко књизи књигоношу нађе, 0110    Момак оде низа сиње море, 0111    Носи влашчић књигу у проципу 0112    На вранчићу коњу помамноме. 0113    Све дан по дан кад у Стамбол дође, 0114    Јоште није дошо до сараја, 0115    До сараја султан-Муратових, 0116    Угледа га мухур-сахибија, 0117    Пред њег турну до дви пашалије, 0118    Поведоше влашче садразему, 0119    А садразем узе књигу билу, 0120    Влаху даде тријест маџарија, 0121    Влах се Јанку натраг повратио, 0122    Отписа му од Стамбола нејма 0123    Све дан по дан за пуну годину. 0124    Опе Јанко књигу направио, 0125    И ту књигу посло до Стамбола, 0126    И ту књигу себи повратио 0127    У Стамболу садраземе царски. 0128    Тако било за седам година, 0129    Седам цару књига оправио, 0130    На ни какву отписа му нејма. 0131    Онда Јанко осму направио: 0132    „Чујеш, царе, чуј, султан-Мурате! 0133    Седам сам ти књига оправио, 0134    Ето т’ сада осма књига моја! 0135    Ако мени сада не пошаљеш, 0136    Не пошаљеш мејданџије свога, 0137    Не пошаљеш седме султаније, 0138    Не пошаљеш седме тарафхане, 0139    Ја ћу теби под Стамбол изићи, 0140    Онде ћу те на мејдан зовнути, 0141    Гдје гледају стамболске хануме.“ 0142    Опет књизи књигоношу нађе, 0143    Књигоноша кад у Стамбол дојде, 0144    Угледа га царев садраземе, 0145    Опет сврати књигоношу себи, 0146    Гледа књигу Јанка од Сибиња, 0147    Па говори влаху књигоноши: 0148    „Стан’, влашчићу, док од цара дођем, 0149    Бит ће Јанку отпис од Стамбола.“ 0150    Узе књигу и све седам књига, 0151    Што је посло Сибињанин Јанко. 0152    Кад упаде садразем прид цара, 0153    Седам пута зара пољубио, 0154    Осам књига пред цара бацио, 0155    Цар алифет шехислама викну: 0156    „Шехисламу, драга лало моја, 0157    Виђај књиге, па их право кажи!“ 0158    А шехислам паде на колина, 0159    Узе седам књига написатих, 0160    Књиге гледа, а цару говори: 0161    „Све седам је књига од Сибиња, 0162    Цар алифет, од твојега Јанка; 0163    Што си њега, царе, помилово, 0164    Сад се Јанко аси учинио, 0165    Тебе зове на мејдан јуначки. 0166    Ако не смиш тахта оставити, 0167    А ти њему шаљи мејданџију, 0168    Ако л’ не смиш на мејдан изићи, 0169    Ти му шаљи седму султанију, 0170    Уз њу седму шаљи тарафхану. 0171    Ево осму књигу направио, 0172    Да ће теби под Стамбол изићи, 0173    Овде ће те на мејдан зовнути, 0174    Гдје гледају стамболске кадуне. 0175    Него, царе, светачко колино! 0176    Говорит ћу, јер је за потрибу: 0177    Ћитаб тахта не да оставити; 0178    Да оставиш тахта у Стамболу, 0179    Већ не мереш турски царе бити.“ 0180    Тад садразем цару говорио: 0181    „Цар алифет, светачко колино! 0182    Дедер купи диван око себе, 0183    Ти позови лале и везире, 0184    Мухурлије, па све учтуглије, 0185    Учтуглије, па све ићтуглије.“ 0186    Садразему царе говорио: 0187    „Шаљ’ ичаге на четири стране, 0188    Нек се диван скупи око мене!“ 0189    Диван купи садраземе царски, 0190    Диван купи за три дана била. 0191    Кад четврти данак освануо, 0192    Састаше се лале и везири 0193    На дивану цара честитога, 0194    Најстраг лала Мехметпаша ујде. 0195    Царе викну шехислама свога, 0196    А шехислам књиге извадио, 0197    Право гледа, а правије каже. 0198    Када лале чуле и везири, 0199    Свак прида се главу оборио, 0200    Онда вели Мехметпаша царски: 0201    „Цар алифет, светачко колино! 0202    Имаш доста мала и ирада, 0203    Ти обричи мала готовину, 0204    За те ће се наћи мејданџија.“ 0205    Цар подиже испод зара главу: 0206    „Чујете ли, моје мухурлије! 0207    Ко год за ме на мејдан изиде 0208    И погуби Сибињанин-Јанка, 0209    Дати ћу му седму султанију, 0210    А дати му седму тарафхану; 0211    Дат ћу њему мухур са деснице, 0212    Код себе му градити сараје, 0213    Први ће ми бити мухурлија.“ 0214    Кад то чуше лале, па везири, 0215    Царских шаљу за седам телала, 0216    Они вичу, а благо обричу: 0217    „Та је л’ мајка родила јунака, 0218    Ко би Јанку на мејдан изишо 0219    За нашега девлет-падишаха?“ 0220    Они вичу за три дана била, 0221    Ал тог жива нејма ни рођена, 0222    Да сми Јанку на мејдан изаћи. 0223    А садразем сузама пролио: 0224    „Та нека те, цареви Стамболу! 0225    Ти, да Бог да, ватром изгорио, 0226    Ја те била куга поморила, 0227    Кад јунака у тебика нејма!“ 0228    Опет посла цареве телале. 0229    Кад се били они повратили 0230    Крај сараја Бошњак-Мехметпаше, 0231    Они вичу и Стамбол проклињу, 0232    А њих слуша Ибро кахвеџија, 0233    Кахвеџија Бошњак-Мехметпаше, 0234    Кахвеџија паши полетио: 0235    „Господару, царев мухурлија! 0236    Да ја смидем пред цара изаћи, 0237    Ја би за њег на мејдан изишо 0238    Копилету Сибињанин-Јанку.“ 0239    Тад садразем повика телале: 0240    „Стан’те туде, цареви телали! 0241    Ви сте сада нашли мејданџију.“ 0242    Паша води кахвеџију свога, 0243    А садразем пашу дочекао. 0244    „Царска лало, ески Мехметпашо! 0245    Зар брез тебе мејданџије нејма?“ 0246    Уведоше кахвеџију Ибру, 0247    Свеказаше цару честитоме. 0248    Ибру царе руком погладио: 0249    „Давор Ибро Мехметпаше мога! 0250    Ако тебе мио Бог поможе, 0251    Те ми згубиш Сибињанин-Јанка, 0252    Ти си до сад био кахвеџија, 0253    Одселе ћеш мухурлија царски.“ 0254    Па дозива мухур-сахибију: 0255    „Води мени мејданџију мога 0256    Сад до тавли и до ата мојих, 0257    Дајте њему ата најбољега!“ 0258    Оде Ибро с мухур-сахибијом, 0259    Отварају све тавле цареве, 0260    Бира Ибро ате празовите, 0261    Њему вели сеизбаша Јуре: 0262    „Већ си седам тавли отворио, 0263    А не мореш себи ата наћи. 0264    Дедер мени по истини кажи, 0265    За што тражиш ата за себека?“ 0266    Њему Ибро по истини каже. 0267    Не зна Ибро, жалосна му глава, 0268    Да је царев сеизбаша Јуре, 0269    Да је сестрић Сибињанин-Јанка. 0270    Њему Јуре тихо говорио: 0271    „Давор Ибро ески Мехметпаше! 0272    Теби ата знадем понајбољег, 0273    Што је скоро сишо од Мисира, 0274    Од Мисира, шаха мисирскога, 0275    Баш на име тавибаша ђого, 0276    Највиши је од свих ата царских.“ 0277    Јуре знаде мисирлију ђогу, 0278    Злоглав ђого шаха мисирскога, 0279    Кад полети, уставит се не ће. 0280    Он одапе мисирлију ђогу, 0281    Предаде га кахвеџији Ибри. 0282    Опремише мисирлију ђогу, 0283    Обукоше кахвеџију Ибру 0284    Све у срму и жежено злато, 0285    Воде Ибру цару честитоме, 0286    Царе вели мејданџији своме: 0287    „Када појдеш до Сибиња града, 0288    Узми војске колико ти драго, 0289    Сарашћера којег теби драго, 0290    У мене су до три садразема.“ 0291    Кад чу Ибро, цару полетио: 0292    „Не ћу, царе, садразема твога 0293    Никаквога, да сарашћер будне, 0294    Већ а хоћу Мехметпашу твога, 0295    Што ј’ у Босни био на везирству. 0296    Дај ми војске дванаест хиљада, 0297    Дати ћеш ми на мору ђемију, 0298    На ђемији шездесет топова.“ 0299    Све то чуо сеизбаша Јуре, 0300    Јуре књигу од Стамбола пише: 0301    „Мој ујаче, Сибињанин-Јанко! 0302    Ево теби Бошњак-Мехметпаше, 0303    Он ти Ибру води кахвеџију, 0304    Да т’ за цара буде мејданџија; 0305    Ја му дао злоглава ђогата, 0306    Ради добру страху направити 0307    И под Ибром ђогу уплашити, 0308    Ти ћеш њега лако погубити.“ 0309    Сеизбаша књигоношу нађе, 0310    Посла прије књигу до Сибиња, 0311    Прије ћ’ Ибре до Сибиња сићи. 0312    Мехметпаша сутра подранио, 0313    А садразем њега дочекао, 0314    Па га води у кршле цареве, 0315    Узе војске ванаест хиљада 0316    И на мору велику ђемију, 0317    На којој је шездесет топова. 0318    Када паша војевати појде, 0319    На Стамболу пукоше топови, 0320    У ђемију кад паша униде 0321    И сва војска у ђемију ујде, 0322    На ђемији тргоше топови. 0323    Мехметпаша оде војевати 0324    Све дан по дан уза сиње море. 0325    Гдје Дунаво у море излиже, 0326    Мехметпаша устави ђемију, 0327    Јер ће туде конак учинити. 0328    А војнике пушћа по обали, 0329    Проходаше по обали Турци 0330    Вас дуг данак, док им нојца дојде. 0331    Опет паша конак учинио, 0332    Уз Дунаво окрену ђемију, 0333    Паша вас дан иде уз Дунаво, 0334    Код обале устави ђемију, 0335    Па изводи цареве војнике. 0336    Окренуше под Сибињ проклети, 0337    Паша биле пење чадорове. 0338    Из Сибиња угледаше крањци, 0339    Брат Никола Јанка повикнуо: 0340    „Ево, Јанко, сад цареве војске!“ 0341    Ал се Јанко из грохота смије: 0342    „Нека војске, драгом Богу фала! 0343    Сад ћеш виђат свога брата Јанка.“ 0344    Јанко себе и ђогата спреми, 0345    Па подвикну Сибињанин Јанко: 0346    „Мехметпаша од турског Стамбола! 0347    Је л’ ми царе посло мејданџију, 0348    Мејданџију кахвеџију твога? 0349    Нек излази, да се огледамо!“ 0350    Том се чуди Мехметпаша царски, 0351    Јадан паша ни за што не знаде. 0352    Паша викну кахвеџију свога: 0353    „Јаши, Ибро, мисирлију ђогу!“ 0354    А кад Ибро изјаха ђогата, 0355    Бога викну, Бога Јанко прими: 0356    „Како ћемо мејдан подилити?“ 0357    „Твоје звање, твоје обирање.“ 0358    Солдати им мејдан размирише 0359    У дуљину шездесет копаља, 0360    У ширину дваест и четири. 0361    Јанко викну са ђогата свога: 0362    „Зајаш’, Ибро, од оног биљега, 0363    А ја хоћу од овог биљега, 0364    Гдје с’ сритнемо, да се ударимо!“ 0365    Када Ибро у Јанка погледа, 0366    Ал у Јанка копље у десници 0367    Се у горског опкројито вука 0368    Од јабуке пак до десне руке; 0369    На врх копља међедија глава, 0370    Намистита глава на гајтане, 0371    Она зива ко канда је жива, 0372    Намах Ибри зло на уми паде. 0373    Кад рекше, коњи потекоше. 0374    Обојица копља отиснула, 0375    Баци Јанко своје пред ђогата, 0376    Прид њег паде глава међедија, 0377    Она зива баш канда је жива, 0378    Ђогат фркну у оби ноздрве, 0379    Натраг с’ трже, па ђогат побиже; 0380    Ибро г’ запти, ал му фајде нејма, 0381    А за њиме Сибињанин Јанко, 0382    Ибру стиже, сабљом ударио, 0383    Паде глава Ибре кахвеџије. 0384    Јанко глави ни мукает није, 0385    Ђогу скаче, Мехметпашу виче: 0386    „А зар у вас мејданџија нејма, 0387    Брже м’ бољег шаљи мејданџију!“ 0388    Мехметпаша мејданџију најде, 0389    И тог Јанко главом раставио. 0390    Јер је млого више хесабити, 0391    Јанко дван’ест згуби мејданџија. 0392    Ђогу игра, Мехметпашу виче: 0393    „Ево згубих дван’ест мејданџија, 0394    Имате ли бољег мејданџију?“ 0395    Онда паша сузама пролио: 0396    „Овде теби мејданџије нејма.“ 0397    „Кад је тако, Бошњак-Мехметпаша, 0398    А ти враћај до Стамбола војску, 0399    Нек ми царе шаље султанију, 0400    Од Стамбола седму тарафхану, 0401    Ја нек иде, да се огледамо!“ 0402    Мехметпаша завио бајраке, 0403    Од Сибиња он поврати војску, 0404    Низ дунаво до ђемије дојде 0405    И уведе у ђемију војску. 0406    Нујан паша иде низ Дунаво, 0407    Низ Дунаво, па низ сиње море. 0408    Мехметпаша кад Стамболу сиђе, 0409    Не пуцају цареви топови; 0410    Оде војска свак на мисто своје, 0411    Мехметпаша у своје сараје. 0412    Кад прид цара на диван улијде, 0413    Зара љуби, а теменах чини, 0414    Цар алифет зара одигнуо: 0415    „Лало моја, ески Мехметпаша! 0416    Јеси л’ био под Сибињом клетим?“ 0417    Паша цару по истини каже. 0418    Када царе разабрао ричи, 0419    Опет девлет диван учинио, 0420    Цар алифет зара одигнуо, 0421    Помоли се, а на диван викну: 0422    „Давор моје лале и везири! 0423    Ево послах Бошњак-Мехметпашу, 0424    До Сибиња свео мејданџију, 0425    Тога му је Јанко погубио 0426    И још дван’ест других мејданџија, 0427    Па је Јанко мени поручио, 0428    Када бољег мејданџије нејмам, 0429    Да му седму пошљем султанију, 0430    Од Стамбола седму тарафхану, 0431    Или да му на мејдан изидем. 0432    Сад је мени велика срамота, 0433    Ћитаб тахта не да оставити, 0434    Да ја Јанку на мејдан изидем. 0435    Брже м’џевап, драге лале моје!“ 0436    А свак мучи, прида се погледа, 0437    Нико с царем не зна говорити. 0438    Ал упаде Бошњак Мехметпаша, 0439    Седам пута зара пољубио 0440    И под царом пољуби срџазу, 0441    Цар алифет зара одигнуо: 0442    „Гдје си, лало, Бошњак-Мехметпаша? 0443    Ево питам својих мухурлија 0444    И везира, сам их Бог убио, 0445    Нико м’ џевап учинити не ће.“ 0446    Цару вели бошњак Мехметпаша: 0447    „Цар алифет, светачко колино! 0448    Дедер распи диван од себека, 0449    Ћерај, царе, шехислама свога, 0450    Ја ћу теби џевап учинити.“ 0451    Намах царе диван разасуо 0452    И оћеро шехислама свога. 0453    Онда паша цару говорио: 0454    „Цар алифет, светачко колино! 0455    Ти кад си ми мухур поклонио, 0456    Па у Босну посло на везирство, 0457    Муртати су мене облагали, 0458    А ти си се на ме расрдио, 0459    Из Босне ме сургун учинио 0460    Преко мора у Анадолију. 0461    Ту сам седам био годиница, 0462    Ти се опет на ме смиловао 0463    И опет си мене повратио, 0464    За то ћу ти сада казивати: 0465    Овде теби мејданџије нејма, 0466    Да спрам Јанком стане на мејдану, 0467    Јер си Јанку поклонио ђогу, 0468    Баш најбољег тавлибашу свога. 0469    Нег да хоћеш мене послушати, 0470    Дедер прави бијела фермана, 0471    Па га шаљи на Босну цареву 0472    Својој лали Герзелез-Алији 0473    На Гласинац више Сарајева, 0474    Он ће за те на мејдан изаћи.“ 0475    Када царе те разабра ричи, 0476    Грохнуше му сузе низ образе: 0477    „Што то, лало, Бошњак-Мехметпаша! 0478    Што спомињеш Босну племениту? 0479    Да ми лала ниси прва моја, 0480    Сад би тебе главом раставио, 0481    Кад је ево сад седам година, 0482    Како ј’ моја Босна приложила, 0483    Приложила Бечу и ћесару.“ 0484    Кад то чуо Бошњак Мехметпаша, 0485    Сузе проли, а зару потече, 0486    Зара љуби, а теменах чини: 0487    „Цар алифет, светачко колино! 0488    Дедер прави бијела фермана 0489    На Гласинац више Сарајева: 0490    Ак’ не дојде Герзелез Алија, 0491    Не будене ли Босна племенита, 0492    Падишаху, сад у твојој руци, 0493    Ето сабље, ево моје главе! 0494    Већ су теби Босну облагали, 0495    Баш шехислам, прва лала твоја. 0496    Ево пуних седам годин дана 0497    Ти на Босну не шаљеш улефе, 0498    А не шаљеш бијела фермана.“ 0499    Султан Мурат сузама пролива: 0500    „Лало моја, Бошњак-Мехметпаша! 0501    Ако будне то истина права, 0502    Да је Босна сад у мојој руци 0503    И на Босни Герзелез Алија, 0504    Ти си ески био Мехметпаша, 0505    Одселе ћеш мухурлија први. 0506    Кад то чуо Бошњак Мехметпаша: 0507    „Цар алифет, тако ти курана! 0508    Ја ћу теби ферман направити, 0509    А не зови шехислама свога, 0510    Ти ’ш на ферман туру ударити, 0511    Дат ћеш мени ферман у десницу, 0512    Нека нико у Стамболу не зна 0513    Посли мене и твог садразема.“ 0514    Кад те царе ричи разабрао: 0515    „Пиши ферман, како теби драго!“ 0516    Мехметпаша био ферман пише, 0517    А цар на њег туру ударио, 0518    Па га даде Мехметпаши глави. 0519    Мехметпаша то тешко дочека, 0520    Узе ферман, па под хрку баци, 0521    Добро крије царева фермана, 0522    Док он нађе садразема царског: 0523    „Дај ми својих седам пашалија, 0524    У које се мореш поуздати, 0525    Ноћу шаљи до мојих сараја!“ 0526    „ „Хоћу, паша, колико ти драго, 0527    Мехметпаша, царев пријатељу! 0528    Ако цару нађеш мејданџију, 0529    Док ти будне у животу глава, 0530    Знат ће за те царе у Стамболу.“ “ 0531    Док дан пројде, тавна ноћца дојде, 0532    Кад одоше у џамије Турци, 0533    У џамије клањати јацију, 0534    Мехметпаша спреми пашалије, 0535    Паша кричи својим пашалијам: 0536    „Кад се ферман носи од Стамбола, 0537    Не носи се ферман у нидрима, 0538    Већ се ферман носи на прсима.“ 0539    Мехметпаша на ђогата фрци, 0540    Уз њег царских седам пашалија, 0541    Проведе их на седамкапија, 0542    А код седме са ђогата фрци, 0543    Па извади ферман из нидара, 0544    На ферману ово направио: 0545    „Лало царска, Герзелез-Алија! 0546    Ево цара чудан мејдан нашо 0547    Од ђидије Сибињанин-Јанка. 0548    Царе му је слао мејданџије, 0549    Дван’ест их је Јанко погубио, 0550    Сад већ цару мејданџије нејма. 0551    За вас царе не зна у Стамболу, 0552    Јер је Босна цару облагата, 0553    До сад није у царевој руци. 0554    Ван чим теби царев ферман стигне, 0555    Шарца јаши, ходи до Стамбола. 0556    Оде глава Бошњак-Мехметпаше, 0557    Јер сам цару нашем казивао, 0558    Да је Босна сад у царској руци, 0559    А ти да си више Сарајева, 0560    Ти ’ш за цара на мејдан изићи 0561    Код Сибиња Сибињанин-Јанку.“ 0562    Кад написа паша на ферману, 0563    Најбољем га даде Татарину, 0564    На прсих му ферман притврдио, 0565    Па говори царским пашалијам: 0566    „Дицо моја, већ еј-сахатиле! 0567    Нос’те ферман, што брже морете, 0568    Јаш’те коње и ноћом и даном, 0569    Мињајте их до Босне цареве.“ 0570    Кад то царске чуле пашалије, 0571    Мехметпаши руку изљубише, 0572    Отискоше Татарини мамни, 0573    Они јашу и ноћом и даном. 0574    Вакат био, кад на Босну сишли, 0575    Јесенски се пригодио данак, 0576    А допаде све седам татара 0577    Билој ули Герзелез-Алије, 0578    Пашалије викнуше Алију. 0579    Не чу нико у ћемерли кули 0580    Него мати Герзелез-Алије; 0581    Стара мене до пенџера дојде, 0582    Виђа старка пашалије царске, 0583    А у ејдног ферман на прсима. 0584    Стара виче Алијина мајка: 0585    „пашалије цара честитога! 0586    Овде нема мог Алије сина, 0587    Нег ето га ниже куле биле, 0588    Гдје он брна на шарцу шеницу.“ 0589    Кад то седам чуло пашалија, 0590    Они лете Герзелез-Алији. 0591    Кад Алија тутањ опазио, 0592    Он устави шарца у брначи, 0593    Пашалије очима погледа, 0594    Пашалије њега угледаше. 0595    А какви су у Алије брци, 0596    Конда ј’ црно јање у зубима, 0597    Брци Али по пушкама пали, 0598    Свитли му се џебе кроз бркове. 0599    Кад угледа седам пашалија, 0600    Та какав је Герзелез Алија, 0601    Пашалије натраг побигоше. 0602    Кад угледа Герзелез Алија, 0603    Гдје ј’ у једног ферман на прсима, 0604    Он остави шарца у брначи, 0605    Па потече царским пашалијам 0606    И сустиже оног пашалију, 0607    Што је у њег ферман на прсима. 0608    Пашалија себи с’ побојао, 0609    Па са прса ферман отргнуо, 0610    Ферман паде у зелену траву, 0611    А допаде Герзелез Алија. 0612    Кад на ферман оком погледао, 0613    Што му пише бошњак Мехметпаша, 0614    Да је царска Босна облагата, 0615    Алији су сузе удариле. 0616    Кад Алија ферман разгледао, 0617    Види туру цара честитога, 0618    Туру љуби, а теменах чини, 0619    Ферман Але не меће у нидра, 0620    Већ га себи за главу задио, 0621    Он се шарцу врати и брначи, 0622    Па добрна билицу шеницу. 0623    Але кули сиде и матери, 0624    Па он сузе проли из очију: 0625    „Давор стара на Герзову нане! 0626    Ево пуних седам годин дана, 0627    Како нејма царева фермана 0628    Ни од цара цареве улефе 0629    Сад ми ево царев ферман сиде, 0630    Да је цара чудан мејдан нашо 0631    Од ђидије Сибињанин-Јанка, 0632    Цара Јанко на мејдан позивље. 0633    Ево мени Мехметпаша пише, 0634    Да за цара на мејдан изађем, 0635    Да је наша Босна облагата. 0636    Ако ли га послушати не ћу, 0637    Оде паши са рамена глава. 0638    Мени ваља тахту и Стамболу, 0639    Дедер мени брашенице спремај!“ 0640    „ „Хоћу, Але, не брини се тиме. 0641    Богу фала и нашем девлету, 0642    Кад сам таког потхранила сина, 0643    Па цар за те знаде у Стамболу.“ “ 0644    Тад Алија до свог шарца сиде, 0645    Шарца свога тимар учинио, 0646    Устаче му арпе угрухате. 0647    Кад на вакат акшам саклањао, 0648    Извадио куран-хамајлију, 0649    Док Алија куран проучио, 0650    Већ му вакат од јације дојде, 0651    Кад Алија саклања јацију, 0652    Он узимље своје брашенице, 0653    Па их шарцу меће у хегбета, 0654    Води шарца из презида мамна, 0655    Алија се с’ шарцом приговара: 0656    „Давор шарац, моје десно крило! 0657    Одавлен је под сибињ камени, 0658    Брате слатки, дванаес конака, 0659    Теби ваља све то покупити, 0660    Док нам зора пукне од истока.“ 0661    То он рече, па на шарца фрци. 0662    Док им зора пуче од истока, 0663    Шарац паде код воде бунара, 0664    Код бунара Сибињанин-Јанка. 0665    Але бојно копље ударио 0666    И за копље шарца привезао, 0667    Шарац зобље арпу код бунара, 0668    А Алија узврну рукаве, 0669    Абдест узе на води бунару, 0670    Абдест узе, дасабах саклања. 0671    Але млиде, нико га не гледа, 0672    Гледа љуба Сибињанин-Јанка, 0673    Још јој Јанко лежи на шиљтету, 0674    Јанка љуба буди у одаји: 0675    „Устан’, Јанко, ако Бога знадеш! 0676    Ходи види, што видио ниси: 0677    Турчин ено код воде бунара, 0678    Код бунара црну земљу љуби 0679    (Јер не знају сибињске влахиње, 0680    Како с’ Турци моле Богу своме), 0681    Ено шаро код њега говече, 0682    Погнуло се, па све траву пасе.“ 0683    Кад то чуо Сибињанин Јанко, 0684    Јанко скочи, пљусну с’ по образих, 0685    Па се онда три пут прекрстио, 0686    Онда Јанко на пенџер погледа, 0687    Вирну љубу од пенџера виче: 0688    „Давор моја у одаји љубо! 0689    Оно ј’ Турчин, он земљу не љуби, 0690    Већ се моли Богу по закону. 0691    Оно Турчин није од Стамбола, 0692    Већ од Босне Герзелез Алија; 0693    Јер кад сиђем до нашег Земуна, 0694    Па погледам више Биограда, 0695    На Авалу више Биограда, 0696    Има кула Аваљанин-порче, 0697    Оно му је Богом побратиме 0698    Са Герзова Герзелез Алија; 0699    Ван сам чуо, љубо вирна моја, 0700    Да је Турчин врло на мејдану. 0701    Кад сам био у нашем земуну, 0702    Виђо м’ побру Аваљанин-Порчу, 0703    Са Авале кад топуз отисне, 0704    Топуз пане у наш Земун био. 0705    Герзелез је на мејдан изашо, 0706    Ја ћу њему сад на мејдан сићи, 0707    Док се спремим, родит ће се сунце, 0708    Ти ћеш за мном на авлију сићи, 0709    Па ћеш стати на авлијнских вратих, 0710    Да м’ окупи Герзелез Алија, 0711    Ти ћеш мени отворити врата.“ 0712    А љуба је Јанку говорила: 0713    „Господару, Сибињанин-Јанко! 0714    Ак’ одсичеш Алијину главу, 0715    Не носи је на нашу авлију, 0716    Од ње би се врло припанула, 0717    Страшан Турчин, сам га Бог убио!“ 0718    Јанко себе и ђогата спреми, 0719    Привари га, у седло му фрци, 0720    Изјаха га до воде бунара, 0721    Игра с’ ђогат, у хавај излиће. 0722    Ал не гледа Герзелез Алија, 0723    Већ прида се метно хамајлију, 0724    Учи јасин код воде бунара, 0725    Јанко њега викну са ђогата: 0726    „Чуј Турчине, Герзелез-Алија, 0727    Са Герзова изнад Сарајева! 0728    Јеси л’ мени на мејдан изишо? 0729    Јаши шарца, па на мејдан ходи!“ 0730    То Алија ни мукает није, 0731    Нит он гледа, нит Јанка погледа. 0732    А кад Јанко притира ђогата, 0733    Види шарца код воде бунара, 0734    Шарац зобље арпу угрухату; 0735    Пред њег Јанко копље отиснуо, 0736    А на копљу међедија глава, 0737    Она зива ко канда је жива, 0738    Ал се шарац уплашити не ће, 0739    Већ се на њем грива подигнула. 0740    Цикну шарац Герзелез-Алије, 0741    Он на копље фрци код бунара, 0742    Све му темре у игле сасуо. 0743    Кад то виђа Сибињанин Јанко, 0744    Да се шарац уплашити не ће, 0745    Бјежи Јанко кули и авлији 0746    На ђогату цара честитога. 0747    Кад то виђа Герзелез Алија, 0748    Он дофати топуз код себека, 0749    Але уста на ливо колино, 0750    Десном руком топуз отиснуо, 0751    Сфати топуз под Јанком ђогата, 0752    А сапиште Сибињанин-Јанка, 0753    Мртав паде један код другога. 0754    Гледе браћа Сибињанин-Јанка, 0755    Никола се из грохота смије: 0756    „Јесам ли ти, Јанко, говорио, 0757    Да се цара прођеш и Стамбола, 0758    Изгуби ли своју луду главу?“ 0759    Ћедоше му браћа прид авлију, 0760    Никола им не да из одаје: 0761    „Нећ’те, браћо, виру вам задајем! 0762    Сви би и ви главе погубили, 0763    Турчин нами ни мукает није, 0764    Ни љубама, а ни нашој кули.“ 0765    Кад Алија куран проучио, 0766    Он смотао куран-хамајлију, 0767    Па је себи турну у џепове. 0768    Кад он јанку и ђогату дојде. 0769    Он Јанкову главу одсикао, 0770    Главу шарцу у зобницу баци, 0771    А о шарцу топуз обисио, 0772    Поведе га од воде бунара. 0773    Све гледају из куле влахиње, 0774    Уз њих браћа Сибињанин-Јанка, 0775    Све гледају Герзелез-Алију, 0776    Он прида се главу обисио, 0777    А на кулу да погледа не ће. 0778    За њим шарац главу обисио, 0779    Како иде, канда доћи не ће, 0780    Све се смију са куле влахиње. 0781    Кад изведе шарца великога, 0782    Гдје не гледа нико на Алију, 0783    Алија је шарцу говорио: 0784    „Шарац брате, од рамена крило, 0785    Оде глава Бошњак-Мехметпаше! 0786    Одавлен је до Стамбола била 0787    Та шездесет и седам конака. 0788    Док заучи подне на џамијах, 0789    Пани мени на Стамбол-капију, 0790    На Софији великој џамији.“ 0791    Тад се под њим шарац покупио, 0792    Док му сунце на подне изајде, 0793    А заучи езан по џамијах, 0794    Шарац паде код Аја-Софије. 0795    Ту Алија шарца одсиднуо, 0796    Сам се шарац крај џамије вода, 0797    Док Алија подне саклањао. 0798    Кад кроз Стамбол шарца појахао, 0799    Њему шарац главу обисио, 0800    Како иде, канда доћи не ће. 0801    Але мрке обисио брке, 0802    Састали се по ункаших брци, 0803    Све се смију дица по сокацих, 0804    Све се дица бацају камењем, 0805    А Алија ни мукает није, 0806    Вавик мрке оточио брке, 0807    А шарац му главу обисио. 0808    Оде хабер кроз Стамбол бијели 0809    До сараја Бошња-Мехметпаше: 0810    „Ет’ коњика, какав дошо није, 0811    По коњу је брке обисио, 0812    Коња јаше ко говече шаро.“ 0813    Кад то чуо Бошњак Мехметпаша, 0814    Паша знаде Герзелез-Алију, 0815    Паша скочи, канда не сиђаше, 0816    Све босоног скаче низ калдрму, 0817    Фати с’ паша усарске канџије, 0818    Па растира дицу по сокацих. 0819    Кад у гледа Герзелез-Алију, 0820    Аија му турски салам викну, 0821    Отприми му Бошњак Мехметпаша, 0822    Цикну паша, а раскрили руке, 0823    Па потече шарцу и Алији, 0824    Грли, љуби, не зна да одступи: 0825    „Лало драга цара честитога! 0826    Да не дође за пун мисец дана, 0827    Отишла би са менека глава, 0828    Што цар рече, знаш, да не порече.“ 0829    Па подвикну чоходара Ибру: 0830    „Води Алу до сараја наших!“ 0831    А одлети ески Мехметпаша 0832    До ћошака цара честитога, 0833    Да он цару каже честитоме, 0834    Да му Бошњак дође од Гласинца, 0835    Што ће Јанку на мејдан изићи. 0836    Када царе угледао пашу, 0837    Зар подигну, Мехметпашу викну: 0838    „Што је, лало, Бошњак-Мехметпаша?!“ 0839    „ „Ето, царе, теби мејданџије 0840    Са Гласинца Герзелез-Алије!“ “ 0841    „Мучи, паша, сам те Бог убио! 0842    Јуче с’ моје стигле пашалије 0843    На Гласинац више Сарајева.“ 0844    Цар потеже кајда код себека, 0845    Кад с’ отишле царске пашалије, 0846    Па он вели Бошњак-Мехметпаши: 0847    „Виђаш, гледаш, да изгубиш главу! 0848    Јучер су ми пашалије стигле 0849    На Гласинац више Сарајева.“ 0850    Када паша те разабра ричи, 0851    Седам пута теменах учини: 0852    „Цар алифет, светачко колино! 0853    Ево теби Герзелез-Алије, 0854    Одјахује шарца пред сараји. 0855    Да погледаш из својих сараја, 0856    Како бјеже све ичаге твоје 0857    А од шарца Герзелез Алије!“ 0858    Баш Алија њима говорио: 0859    „Чоходару бошњак-Мехметпаше, 0860    Ти, што знадеш турски говорити, 0861    Кажи сада ичагама царским: 0862    Који дојде до шарца мојега, 0863    Онај мора данас умирати, 0864    Шарац ће га чавлом пригазити.“ 0865    А чохадар из све главе викну: 0866    „Пашалије, не примич’те с’ шарцу, 0867    Не шал’те се својом русом главом!“ 0868    Тад чоходар прид Алијом појде, 0869    Диже чоху, Мехметпаша дојде, 0870    Па прифати Герзелез-Алију, 0871    Поведе га до зара царева, 0872    Када царе зара одигнуо, 0873    А Герзелез црну земљу љуби, 0874    Мехметпаша цару бесидио: 0875    „Цар алифет, светачко колино! 0876    То је главом Герзелез Алија 0877    Са Гласинца изнад Сарајева. 0878    Ти си мене ћео погубити, 0879    Кад сам теби ја за Босну казо, 0880    Да је Босна сад у твојој руци. 0881    Ти доведи садразема твога, 0882    Јер он знаде с Алом говорити, 0883    Пред њим питај Герзелез-Алију, 0884    Је ли Босна сад у твојој руци.“ 0885    Доведоше цару садразема, 0886    Садразему царе говорио: 0887    „Садраземе, драга лало моја! 0888    Ти сад питај Герзелез-Алије, 0889    Што ти каже, ти то мени кажи!“ 0890    Алу пита царски садраземе, 0891    Алија му право одговара, 0892    Да су јучер стигле пашалије, 0893    Да је Босна у царевој руци, 0894    Да су босну цару облагали, 0895    Па извади ферман из нидара. 0896    Када царе ферман угледао, 0897    Намах царе кајде уфатио, 0898    Кајде гледа, у Алу погледа, 0899    Цар се сити, какав је Алија, 0900    Да он море сићи са Гласинца 0901    До Стамбола, кад је њему драго. 0902    Онда цару сузе удариле: 0903    „Садраземе, драга лало моја! 0904    На шарчеву длаку гледајући, 0905    На Алино лице гледајући, 0906    Але море, куд ти драго, проћи. 0907    А сад питај Герзелез-Алије, 0908    Би ли смио на мејдан изаћи 0909    Од Сибиња Сибињанин-Јанку.“ 0910    Кад то чуо Герзелез Алија, 0911    Сузе проли, под хŕку се фати, 0912    Он извади главу испод хрке, 0913    Па гоори Герзелез Алија: 0914    „’Вака глава Сибињанин-Јанка 0915    Је ли цара дворила својега?“ 0916    Када царе главу угледао, 0917    Девлет цикну, испод зара клиси, 0918    Па Алију руком прегрлио: 0919    „Зар си Јанка главом раставио?“ 0920    „Јесам, царе падишаху драги! 0921    Јутрос сам га главом раставио, 0922    У подне је снио до Стамбола.“ 0923    Цар алифет Али говорио: 0924    „Ишћи благо, које теби драго! 0925    Дати ћу ти седму султанију, 0926    Дати ћу ти седму тарафхану, 0927    Дати ћу ти мухур са деснице, 0928    Код себе ти градити сараје, 0929    Ти ’ш ми први бити мухурлија.“ 0930    Кад Герзелез те разабра ричи, 0931    Зара љуби, а теменах чини: 0932    „Фала теби, царе господине! 0933    За ме твоје султаније нису, 0934    А ја твоје тарафхане не ћу, 0935    Ја ти не ћу бити мухурлија, 0936    Нег дат ћеш ми мухур са деснице, 0937    Да ја ходам по твојем Стамболу 0938    Од тог часа па до ићиндије, 0939    Да погубим, ког је мени драго.“ 0940    Кад то цару сараземе каза, 0941    Што га ишће Герзелез Алија, 0942    Снима царе мухур са деснице, 0943    Па га пружи садразему своме, 0944    А садразем Герзелез-Алији. 0945    Кад Алија мухур ујагмио, 0946    Од бедре је сабљу потегнуо, 0947    Шехислама главом раставио. 0948    Па дофати каук шехислама, 0949    Донесе га пред цара и зара, 0950    Ал у капи од злата крстови; 0951    Донесе му кајсар-јеменије, 0952    Под ногама куран-хамајлија. 0953    Онд цару сузе полетиле: 0954    „Лало моја, Герзелез-Алија! 0955    Ето мухур, ето сабље твоје, 0956    Ради сада, што је теби драго!“ 0957    А Алија садразема викну: 0958    „Садразаме на дивану царском! 0959    Чувај цара, одсић ћу ти главу! 0960    А дај мени Бошњак-Мехметпашу, 0961    Да ме вода по Стамболу билу.“ 0962    Њега вода Бошњак Мехметпаша, 0963    Але сиче по Стамболу Турке; 0964    Он посиче Ибрахим-везира, 0965    Па посиче силиптара царског, 0966    Главе сиче све до ићиндије, 0967    Три стотне од одсико глава. 0968    Кад заучи Али ићиндија, 0969    Алија се до сараја врати, 0970    До сараја цара честитога, 0971    Да му мухур даде са деснице. 0972    Мехметпаша доведе Алију, 0973    А обадва цару полетише, 0974    Зара љубе, а теменах чине, 0975    Право кажу цару честитоме, 0976    Колико је глава одсикао, 0977    Да је таман триста намирио. 0978    Цар Алију руком погладио, 0979    Але скиде мухур са деснице, 0980    А цар узе мухур на десницу. 0981    „Лало моја, Герзелез-Алија! 0982    Ишћи сада, што је теби драго!“ 0983    „ „Ништа не ћу, падишаху драги! 0984    Дат ћеш мени ферман од себека, 0985    Да га снесем на Босну поносну: 0986    Иза оца нек остаје сину, 0987    Нек по Босни рађа годиница.“ “ 0988    Цар му даде бијела фермана, 0989    Још му даде хиљаду дуката. 0990    А Герзелез посиде шарина, 0991    Њега води Бошњак Мехметпаша, 0992    Изведе га из Стамбола била, 0993    Уз њег војске дванаест хиљада. 0994    Када оде Герзелез Алија, 0995    Мехметпаша оде до девлета, 0996    Зара љуби, а теменах чини: 0997    „Је л’ истина, падишаху драги, 0998    Што ти каже Бошњак Мехметпаша?“ 0999    А цар проли сузе из очију: 1000    „Лало моја, Бошњак Мехметпаша! 1001    Истина је, што си ми казиво. 1002    До сад с’ био Бошњак Мехметпаша, 1003    Одселе ћеш мој силиптар бити; 1004    Ти управљај дицом јањичари, 1005    Ти управљај, како теби драго.“ 1006    То је паши врло мило било. 1007    Кад Алија Сарајеву сиде, 1008    Каза ферман цара честотога, 1009    Герзелезу дову учинише.